Poslednjih meseci dok gledam društvene mreže, sve više primećujem koliko su influenseri postali važan deo svakodnevice mladih, ali i zrelijih ljudi. Rečenice koje izgovaraju, stavovi, pa i načini ponašanja postaju modeli koji se nesvesno oponašaju na ulici, u školi, bilo gde oko nas. Nekako mi se čini da nam taj digitalni svet oblikuje sliku o nama, o našem telu, o uspehu i o vrednosti – i koliko taj uticaj može da bude dvosmislen, nekad koristan a nekad destruktivan, što zavisi od mnogo čega.
Gubitak autentičnosti u digitalnom svetu
S jedne strane, internet povezuje, inspiriše i otvara prostor za izražavanje. Ali s druge, stvara pritisak da se stalno bude „bolji“, lepši, uspešniji, pametniji, primećen...
Ta tiha trka za validacijom, za lajkovima i pratiocima, ostavlja duboke tragove na duši, tragove koji su nekad vrlo značajni za mentalno zdravlje, a da toga nismo ni svesvni. Iz tih razloga, često prerasta u anksioznost, nesigurnost i gubitak autentičnosti.
Brojevima i reakcijama (lajkovima) se skoro pa sve meri u digitalnom svetu, pa tako i poređenje postaje svakodnevna potreba. Mladi se upoređuju sa onima koje prate, često ne shvatajući da upoređuju svoj stvarni život sa pažljivo filtriranim segmentima tudjeg. Takva dinamika stvara osećaj nedovoljnosti – kao da šta god uradili, nikada nije dovoljno dobro, lepo i zanimljivo.
Motivacija ili osećaj lažnosti
„Savršena“ slika o sebi, svojoj porodici ili idejama koje prikazujemo na mrežama postaje emocionalni standard: uvek nasmejan, uspešan, bez nesigurnosti i grešaka. I dok spolja deluje kao motivacija, iznutra proizvodi anksioznost i osećaj lažnosti – jer niko ne može stalno biti ono što mreže traže da bude.
FOMO - Fear Of Missing Out
Uz to, postoji strah od propuštanja (FOMO) koji hrani stalnu napetost: ako nismo onlajn, ako ne objavimo, ako ne ispratimo – kao da gubimo vezu sa svetom. Ako ne objavimo na mrežama, kao da se nešto nije ni desilo. Ali paradoksalno, što smo više povezani digitalno, sve smo više udaljeni stvarno i emotivno, nesigurni u sebe i iscrpljeni od potrebe da budemo „prisutni“ i „relevantni“.
Imam utisak da iza slike influensera i njihovih pratilaca kriju se dublji psihološki procesi. Jedna od ključnih sila koja pokreće ponašanje na mrežama jeste potreba za validacijom – ona stara, ljudska želja da budemo viđeni, priznati i prihvaćeni. U digitalnom prostoru, ta potreba dobija ubrzanu, gotovo instant formu: svaka objava, svaki lajk i komentar postaju doze potvrde postojanja, a možda one koje su nam nekad trebale ili nam sad trebaju, možda i oba…
Autentično "JA"
Tako se identitet, koji se nekada formirao u tišini odnosa i unutrašnjih procesa, sada gradi javnim putem – kroz pogled drugih. Mladi često ne znaju gde se završava njihovo autentično „ja“, a gde počinje ono „ja“ koje nastaje pred kamerom. Granice između stvarnog i “performansa” se zamagljuju: postajemo ono što objavljujemo, a ne ono što jesmo.
U tom prostoru između unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta dešava se napetost – stalna borba između autentičnosti i potrebe da se bude prihvaćen. Upravo ta napetost postaje izvor dubokih konflikata: između želje da budemo svoji i straha da, ako to zaista budemo, možda nećemo biti dovoljno „lajkovani“ i “verifikovani”.
Uloga odraslih je ključna za razvoj unutrašnjeg osećaja vrednosti
U svetu u kojem se pažnja meri u sekundama, odrasli imaju ključnu ulogu u pomaganju mladima da prepoznaju šta je istinsko, a šta samo digitalni odraz. Roditelji, nastavnici, terapeuti, svi koji su u toj poziciji i ulozi da budu tačka oslonca — oni koji mladima pomažu da razviju unutrašnji osećaj vrednosti, nezavisan od spoljašnje potvrde, neka pokušaju, jer je to njihov zadatak.
Počinje razgovorom, autentičnim interesovanjem i spremnošću da čujemo njihove unutrašnje dileme, umesto da ih olako osuđujemo zbog vremena provedenog na mrežama. Mladi ne traže samo zabrane, već razumevanje i model kako da žive u digitalnom svetu, a da pritom ne izgube kontakt sa sobom.
Važno je i učiti ih o granicama — kako emocionalnim, tako i digitalnim: da ne moraju sve da dele, da imaju pravo na privatnost, i da njihova vrednost ne zavisi od vidljivosti. Kada nauče da svoje iskustvo vrednuju iznutra, a ne spolja, društvene mreže mogu postati alat za izražavanje, a ne izvor pritiska.
Podržati mlade u tom procesu znači pomoći im da prepoznaju da je autentičnost hrabrija, dublja i dugotrajnija od bilo kog trenda.
Granice u digitalnom svetu
Možda ne možemo promeniti brzinu kojom se svet digitalno menja, ali možemo izabrati kako ćemo u njemu postojati. Vreme je da počnemo da govorimo o digitalnoj higijeni — o granicama koje postavljamo između stvarnog i virtuelnog, o svesnom izboru sadržaja koji unosimo u svoj unutrašnji prostor.
Kritičko razmišljanje o onome što gledamo, lajkujemo i delimo nije samo intelektualna veština, već emocionalna pismenost — način da prepoznamo gde nas nešto dodiruje, uznemirava ili zavodi.
Odgovornost je na NAMA
Kao terapeuti, imamo odgovornost da osvetlimo ove procese i pomognemo da mladi razviju odnos prema mrežama koji ne potiskuje njihovu autentičnost. Kao roditelji, možemo učiti decu da vrednost ne dolazi iz spoljašnjeg odobravanja, već iz unutrašnjeg osećaja smisla i povezanosti.
А kao korisnici — da budemo pažljiviji prema sopstvenom prisustvu, jer svaka objava, komentar i pogled koji uputimo drugome ima svoj emocionalni odjek.
Možda je pravi izazov današnjeg doba upravo to: ostati povezan, a ne izgubiti sebe.
Za Moodrost Centar piše
Dragana Vasić Stević,
Psihodinamski i geštalt psihoterapeut