Ovih dana, što od svojih klijenata, što od drugih ljudi koje srećem, često u razgovoru čujem ovu rečenicu. Ili njene varijacije na istu temu. “Bolje vrabac u ruci, nego golub na grani”, “zlatna sredina”, “nemoj da štrčiš”… Kao da smo svi kolektivno zaboravili da je dozvoljeno da maštamo, da živimo svoje snove, da se izdvajamo iz mase, da je u redu da budemo i drugačiji, svoji i autentični. Naravno ne pošto-poto drugačiji, već onako kako se osećamo.
Zaboravili smo da sanjarimo o boljem životu, da je dozvoljeno da živimo dobar život, da ne moramo koračati pognute glave i životom sužnja bitisati. Zašto ovo pišem? Jer „sedi di si, ni za di si nisi“. Nekako, u svojoj svakodnevici, upadnemo vrtoglavo u vrtešku života, u rutinu i neki tzv. „običan, dosadan život“. Uključimo auto pilot, i prođu godine, prođe život dok se osvestimo, dok se zagledamo duboko u sebe i shvatimo, da je možda moglo i drugačije.
Dobar život ne podrazumeva da imamo brdo para, gomilu garderobe i basnoslovna putovanja, niti da će te i takve aktivnosti da nas usreće. To može biti „ugodan život“, ali ne i dobar život. Dobar život je svakodnevna upotreba sebi svojstvenih snaga i vrlina, radi postizanja istinske sreće i zadovoljstva.
Snage, vrline i naše vrednosti mogu da nas oblikuju, na dva načina. Da ih ne koristimo, nego idemo uprkos njima, samim tim ne poštujemo ni sebe, ni to što smo postali. Negde duboko mrzimo tu osobu, to ko je ono suštinski. Takva osoba je maliciozna, nadobudna, pakosna i to prenosi na druge, taj svoj osećaj neadekvatnosti, neispunjenosti.
Svaki čovek na ovoj planeti ja podešen prirodno da ide ka razvoju, da razvija svoje talente i vrline, svoje unutrašnje snage i potencijele. Na tom putu mogu da se jave neke prepreke, kao što su neadekvatna porodica, okruženje, a često sama oseoba sebe sabotira na ovaj ili onaj način. Kad je takva osoba u modusu „ćuti, može i gore“, ne ide u pravcu razvoja, već u pravcu stagnacije. Ne ispunjava razne životne zadatke već ih izbegava i pokušava prečicama da dođe do cilja. Ne koristi svoje kapacitete, već više manipulativno koristi druge ljude kao svoje objekte da joj završe sve ono što ona nije sama naučila da koristi, a negde oseća da može. I otud taj nesklad i praznina između onog što osoba živi i što zaista jeste.
Svaki put ima dva pravca, jedan je pravac stagnacije, koji sam prethodno opisala, drugi pravac je pravac razvoja. Šta zapravo znači razvoj? Kroz život osoba dobija razne razvojne zadatke koje treba da savlada, da iz njih nešto nauči kako bi prešla na sledeći nivo. Ako ih ne savlada, ostane tu gde jeste, a nekad se čak i vrati na ranije faze razvoja.
Koji su to razvojni zadaci?
Razvoj ličnosti se odvija kroz osam faza. Svaka faza ima svoje specifične razvojne zadatke i svaka predstavlja potencijalno kriznu situaciju.
- Faza sticanja osnovnog poverenja – traje tokom prve godine života. Zadatak je izgrađivanje osnovnog poverenja koje je temelj kasnijeg samoprihvatanja, ljubavi prema drugima i temelj nade. Ako se taj zadatak ne završi kako treba, umesto osnovnog poverenja izgrađuje se osnovno nepoverenje koje obelžava ceo život osobe.
- Faza sticanja autonomije – traje tokom druge godine. Zadatak ove faze je sticanje samopouzadanja, osećanja moći i ponosa. Ali, odrasli svojim oštrim zahtevima često dovode do toga da umesto da sebe doživi kao moćno, dete počinje sebe da doživljava kao prljavo, loše, neposlušno.
- Faza sticanja inicijative – dešava se u toku predškolskog uzrasta. Ovde dete postaje sposobno da kroz igru i maštu menja realnost. Zadatak je izgrađivanje inicijative koja će biti osnova za postignuća. Umesto inicijative može se desiti stid, otpor i agresija prema svemu što je novo i neistraženo, a osećanje krivice može da prati svaki pokušaj traganja za rešenjima koja se ne uklapaju u poznate okvire.
- Faza odgovornosti – odnosi se na školsko dete. Dete ovog uzrasta je otvoreno radoznalo da uči brzo, da odraste i prihvati dužnosti odraslih, disciplinu, rad. Nezainteresovani učitelji, nevešti i prezaštićujući roditelji neće razvijati detetovu samostalnost i učiti ga da se sopstvenim trudom može doći do rezultata. Preterana zaštita i poređenje sa drugom decom mogu dovesti do nesamostalnosti ili osećanja nemoći i inferiornosti. Posledica ovoga je neusvajanje odogvornosti, ali i razvijanje osećaja manje vrednosti.
- Faza adolescencije – predstavlja najburniji period jer se u njemu prelamaju svi problemi i sva loša rešenja iz ranijih razvojnih faza. Sada se mladi suočavaju s izmenjenim telesnim izgledom, sa snažnim seksualnim potrebama. Sukobi sa ranijim uzorima (roditeljima) postaju sve češći. Ove promene imaju za cilj spajanje svega što se dogodilo u ranijim razvojnim fazama i izgrađivanje pouzdanog i stabilnog osećanja identiteta. Umesto identiteta kojim sebe doživljava kao jedinstveno biće koje donesi odluke za dalji život, može nastati konfuzija identita, izolovanost, strepnja, neodlučnost i sumnja u pogledu sopstvene budućnosti.
- Faza intimnosti – je sledeća faza. Zadatak je uspostavljanje bliskosti i intimnosti s drugim osobama. Neuspeh vodi usamljivanju, strahu od intimnosti. Umesto intimnosti razvija se pseudointimnost. Telesni kontakti često tada služe kao zamena za osećanje potpunog pripadanja – seksualni život postaje potraga za samim sobom.
- Faza stvaranja – u ovoj fazi, osoba je spremna da formira sopstvenu porodicu i da podiže potomke. Neuspeh u ovoj fazi vodi usamljenosti i osećanju duboke uskraćenosti i nezadovoljstva.
- Faza integracije – predstavlja prihvatanje životnog ciklusa – prihvatanje činjenice da je svako odgovoran za sopstveni život. Ovu fazu možemo nazvati i fazom mudrosti. Često umesto mirenja sa sobom i svojim izborima, osoba nastavlja život sa osećanjem da je mogla više, da su je nesrećne spoljašnje okolnosti omele, da je život trebalo drugačije da proživi.
Zašto sam opisala razvojne zadatke?
Važno je prepoznati ih i videte da li i gde postoji “bag”, da tako kažem. Šta je dobro, a na čemu bi valjalo poraditi kako ne bi bilo “Ćuti, može i bolje.” Zaista verujem da svaki čovek ima kapacitet da se razvija i raste, samo je nekada potrebno uložiti dodatni napor. Razvoj u emotivno zrelu ličnost nije lak, ume da zaboli ali na kraju dana donosi unutrašnje zadovoljstvo i osećaj ispunjenosti i postignuća. Neki unutrašnji mir i mudrost, donosi nam dobar život.