Zajednički život i stupanje u brak jesu srećni ali i stresni događaji po svim istraživanjima. Ono što ljudi rade u takvim situacijame jeste da nekako nesvesno, srcem uđu u sve to. Neretko, par godina kasnije shvate da nisu srećni, da su izgubili svoj identitet, da su samo roditelji. Zaboravili su da budu partneri ili se više uopšte ne sećaju kakvi su kao ljubavnici jedno drugom. Uđu u celu tu priču, maštajući o happy end-u a zaboravljaju suštinu, ispunjavaju samo formu… Tako mogu godinama, dok ne shvate da žive kao dva stranca u istom prostoru.
Kako da ne izgubiš sebe u odnosu?
Jedna od čestih konstatacija jeste “izgubila/o sam sebe u vezi“, „ne znam ko sam ja“, „ne sećam se ko sam bio pre svega ovoga“… Ono što je važno sagledati u svakom odnosu jesu tri važna dela tog odnosa, JA i TI činimo MI. Kada fali jedan od ovih delova, odnosu fali ravnopravnost, odnos gubi na kvalitetu, postaje nestabilan, klimav kao stolica na tri noge kojoj fali ravnoteža.
Neke osobe se boje da ne izgube svoju individualnost, svoj integritet jer osećaju da nešto fali. Osećaju strah da stupe u neki dublji intimniji odnos, imaju doživljaj da će se stopiti sa tom osobom i izgubiti sebe.
Nismo jednaki u odnosu i to je dobro. Svaka osoba u odnos donosi nešto svoje. Neko je spretniji i sposobniji za ovo ili ono, neko je bolji u ovome ili onome i to je u redu. Ono što nije u redu, u takvom odnosu jeste kada nema RAVNOPRAVNOSTI. Osobe u partnerskom odnosu su ravnopravne, podjednako su važne. Ono što se često dešava u odnosu, (naročito je vidljivo kada dođe do razvoda) je da počnemo da primećujemo da se jednoj osobi davalo više na važnosti ili značaju. Neko je više zarađivao, više se žrtvovao, sve nešto više. Kao da tada partneri uzmu sve što su radili i mere na kantar, pa koji tas prevagne.
U partnerskom odnosu, baš tom i takvom, bez obzira da li je funkcionalan ili nije, oba partnera su podjenako važna i ravnopravna, jer baš takav odnos ne bi postojao bez njih. Stupanjem u vezu su odlučili da izgrade takav odnos. Da, ima loših, nasilnih odnosa nažalost ali i za takve odnose je potrebno dvoje.
Ovo je bila priča o osobi JA i osobi Ti.
Negde na kraju jeste ono – MI.
Ono što čini taj odnos. MI gradimo od prvog dana i tu je fokus partnerske psihoterapije. Da vidimo kakvo je to mi, od kog materijala, da li ga uopšte ima u odnosu, ili su osobe dva individualca koja se povremeno susretnu.
Šta je partnerska psihoterapija?
Partnerska psihoterapija i bračno savetovanje je za one parove koji samostalnim naporima ne nalaze adekvatan i konstruktivan izlaz iz konflikta ili zastoja u vezi, te je profesionalna psihoterapijska pomoć indikovana u smislu stručnog vođenja kroz dijalog i promene disfunkcionalnog stanja u koje je par zapao. Promena u pravcu funkcionalnosti para se postiže kroz uspostavljanje dijaloga, sagledavanje dinamike koja je dovela do konflikta, usvajanje principa konstruktivne komunikacije i širenje svesnosti o mestu i ulozi obe osobe u paru. Pored konflikata, koji često dovedu ljude na terapiju, još neke teme o kojima može da se priča na terapiji, odnosno da se dođe do nekih rešenja jesu:
- Loša komunikacija
- Zastoj u odnosu
- Neadekvatan sekualni život ili odsustvo istog
- Neverstvo
- Hladnoća, otuđenost u vezi
- Nedostatak zajedničkih planova i ciljeva
Kad je vreme za partnersku psihoterapiju?
Dubina emocija sakrije, barem neko vreme u samom početku (u fazi honeymoon-a) surovu realnost. Svako ima pravo na svoj partnerski odnos u skladu sa svojim potrebama, stavovima i uverenjima.
Svako ima pravo da bude ludo zaljubljen i da greši. Svako ima obvezu da, nakon otrežnjenja, uredi svoj partnerski odnos u skladu sa svojim željama, ali ne i nauštrb želja i stavova onog drugog. Kako je takav zahtev nemoguće dosledno sprovesti, ljudi uređuju svoje odnose odričući se nekih svojih želja.
Ako se i jedan i drugi stalno pomalo odriču, (nekako ravnopravno) radi prilagođivanja, takav partnerski odnos smatramo zrelim i kvalitetnim. Ako se, međutim, jedan stalno odriče, a drugi povećava svoje zahteve, takav odnos nije zreo, kvalitetan.
U zdravom odnosu obe strane se menjaju s obzirom na zahteve koji proizlaze iz tog odnosa. U zdravom odnosu i jedna i druga strana i dobija i gubi.
U razumevanju partnerskih odnosa, važno je znati u kojoj je fazi par i možda još važnije doznati jesu li oboje u istoj fazi. To saznanje nam već samo po sebi omogućuje da poboljšamo odnose i da se ne plašimo kraja.
Neke faze su teške, neke liče na kraj, ali ako postoji razumijevanje i strpljenje, mnogi odnosi se mogu popraviti. Ljudi koji prekidaju odnos u jednoj od njegovih faza i ulaze u drugi odnos, često mukotrpno prolaze u tom drugom odnosu kroz sve one faze kroz koje su prošli i u prvom odnosu.
Ljudi koji menjaju partnere, ponavljaju iste faze s drugim partnerima i zapinju na istim greškama. Važno je uskladiti faze u partnerskim odnosima. Nerazumnim zahtevima često kvarimo odnose i onda kad bismo ih hteli popraviti. Naravno da, osim faza, na odnose deluje i niz drugih stvari. Ovo je samo jedan od aspekata partnerskih odnosa.